Trainspotting (1996)
Želim da ih pogledam što više i zato retko ponavljam filmove, ali nekim filmovima čovek prosto mora da se vraća.
Juče je moja draga slučajno primetila da se u Kinoteci daje “Trainspotting“. Iako ga znam napamet, priliku da ga pogledam u bioskopu nisam mogao da propustim. Uz “Fear and Loathing in Las Vegas” iz 1998. i “Requiem for a Dream” iz 2000. čini “sveto trojstvo” filmova o narkomaniji.
Dok prva dva ne mogu da svarim, “Trainspotting” je u svakom pogledu remek-delo. Priča je adaptacija kultnog romana Irvina Velša o Marku Rentonu, edinburškom heroinskom zavisniku, i njegovim podjednako problematičnim drugovima. Iako ni u jednom trenutku ne osuđuje narkomaniju direktno, film prikazuje život zavisnika na način koji je mnogo efektniji od bilo kakvog moralisanja.
Priča se razvija brzo, bez praznog hoda, puna je ludih i nadrealnih situacija, nezaboravnih prizora, crnog humora, i fenomenalnih dijaloga i monologa. Odlična gluma, originalna režija, a soundtrack je jedan od najboljih svih vremena. Film koji je odmah postao kultni klasik i ni posle četvrt veka ni malo ne gubi na snazi.
10/10
T2 Trainspotting (2017)
Imam utisak da je ekipa originalnog “Trainspotting” filma spucala sve pare na heroin, pa su ishajpovali comeback da uzmu još koji dinar na staru slavu i nostalgiju fanova. Ne mogu da kažem da je “T2” sam po sebi loš, jer nije, ali u poređenju sa prvim… u stvari uopšte ne može da se poredi sa prvim.
Isti glumci pod dirigentskom palicom istog režisera donose nam iste likove dvadeset godina kasnije. Dobri su to likovi i gluma je odlična, ali ni priča ni režija nisu ni do kolena originalu. Vredi pogledati, ali ga svakako nikada neću ponoviti, za razliku od prvog u kome može da se uživa nebrojeno puta.
6,5/10
Responses