Robert Eggers (1983-)

Robert Eggers je mladi američki režiser i scenarista koji zasad ima svega dva filma iza sebe. Ali lično, oba filma svrstavam u najbolje do sada snimljene u 21. veku. Stil režije i sadržaj filmova su mu toliko snažni i univerzalni da komotno mogu reći da je Robert Eggers duhovni naslednik Stenlija Kjubrika i verovatno trenutno najbolji filmski režiser u Americi. Jako se radujem svim njegovim budućim projektima. U nastavku teksta moj osvrt na oba njegova filma.

The VVitch: A New-England Folktale (2015)

Robert Eggers
The Witch – Artwork

U svom debitantskom dugometražnom filmskom ostvarenju, Robert Eggers se bavi temom koja ga od detinjstva fascinira, vešticama i okultnim.

Film “The Witch” vraća nas u 17. vek, doba prosvetiteljstva, kada su protestanti odbacivali katoličko licemerje i okretali se ka izvornoj hrišćanskoj dogmi, verujući čvrsto da je sve što služi za ljudsko uživanje (ponajviše seks) greh i od Boga prokleto. U takvoj atmosferi žive i glavni likovi ovog filma, sedmočlana porodica koja iz neobjašnjenih razloga biva proterana iz crkve, te se preseljavaju unutar šume, verujući da će im Bog podariti srećan život. Ali nesreće za njih tek počinju.

Kukuruz i usevi im propadaju. Najmlađi član porodice, beba Semjuel, iznenada nestaje i svi veruju da ga je vuk pojeo. Drugo najstarije dete, Kejleb takođe nestaje u šumi, a ubrzo se vraća i deluje zaposednuto. A tu su i mali blizanci koji tvrde da razgovaraju sa njihovim jarcem, crnim Filipom. U centru cele priče je najstarija ćerka Tomasin, koja u šali govori kako je sklopila pakt sa đavolom, ali će tu šalu njeni roditelji ozbiljno shvatiti.

Za razliku od tematski sličnog filma “Midsommar“, koji za dva i po sata ne donosi maltene ništa, “The Witch” za svega 90 minuta uspeva da ispriča puno toga. Ovo je film koji je prožet skrivenim simbolima i alegorijama. Potrebno je film gledati više puta i obratiti pažnju na svaki momenat da se svaka simbolika u filmu uoči. Ne želim previše da pišem o simbolikama i metaforama unutar filma da ne bih napisao spojlere i pokvario ljudima koji nisu još gledali iznenađenja. Ono što bih napomenuo to je da su teme koje film istražuje, ne samo borba sa nevidljivim zlom, nego i griža savesti zbog seksualnih žudnji, i oslobađanje od patrijarhalno nametnutih okova.

Robert Eggers je godinama istraživao o temi pre nego što ju je realizovao u film, te je izgradio tako realističnu atmosferu da čovek ima osećaj da je premešten u to doba. Sa obzirom na podnaziv filma koji glasi “Narodna priča Nove Engleske” jasno je koliko su narodne folklorne priče o kojima je Eggers slušao od detinjstva uticale na rad na ovom filmu. Eggers je toliko realistično pristupio filmu da likovi u filmu govore tačno onim naglaskom kakvim se govorilo nekad u 17. veku. Prosto je za neverovati da je ovo Eggersov prvi dugometražni film, jer je snimljen tako majstorski i profesionalno, da ima čovek osećaj da iza njega stoji neko sa višedecenijskim iskustvom.

Ovaj film nije snimljen iz perspektive današnje publike, nego iz perspektive ljudi onog vremena, kada se smatralo da veštice nisu nikakva fantazija, nego realna pretnja pobožnim ljudima u borbi za njihovu dušu. Dakle ne postavlja se pitanje postoje li u filmu veštice, nego samo zašto je baš ova porodica njihova žrtva. A odgovor koji se daje na kraju izaziva debate oko moralne pouke filma.

Glumačka ekipa u filmu je minimalna i svi su odradili sjajan posao. Ipak moj najveći naklon za tada devetnaestogodišnju Anju Tejlor-Džoj, koja je u ovom filmu debitovala i pokazala takav snažan performans da je već ovom ulogom pokazala da je novi talenat na koji Holivud može da računa u budućnosti.

Takođe, pohvalio bih i Harvi Skrimšoa, naročito u sceni kada Kejleb pokazuje zaposednutost. U hororima često scene sa zaposednutom decom izgledaju glupo, ali Harvi je ovu scenu odradio maestralno, bez imalo preglumljivanja.

Robert Eggers se dosta oslanja na psihološke atmosferične horor filmove, koji su bili popularni šezdesetih i sedamdesetih, pre nego što su slešeri stupili na scenu i izgurali ih. Ovaj film nema krvavih momenata kakvi bi se od filma sa ovom tematikom mogli očekivati, ali atmosfera je jako strašna i jeziva i izaziva kod gledalaca istinsku napetost, zbog čega bih “The Witch” nazvao daleko većim hororom od većine današnjih holivudskih horor i psiho triler filmova, koji se samo štancuju jedan za drugim, a nisu nimalo strašni i ne donose ništa originalno.

Radnja ovog filma teče sporo i lagano, što mnogima, koji su naviknuti na brzu i dinamičnu radnju, gde se stalno nešto dešava, možda neće leći, ali ako se prepustite sablasnoj i jezovitoj atmosferi koju Eggers maestralno gradi, garantujem vam maksimalno uživanje.

10/10

The Lighthouse (2019)

Kao svoj drugi filmski projekat, Robert Eggers se opredelio za priču koju je osmislio njegov rođeni brat Maksa, a koja je prvobitno trebalo da bude adaptacija istoimene kratke priče Edgara Alana Poa, ali zbog težine izvornog materijala, Eggers je napravio potpuno drugačiju priču.

Radnja ovog filma vodi nas u Englesku krajem 19. veka i prati dvojicu čuvara svetionika koji, usred oluje na usamljenom ostrvu, postaju sve više izloženi ludilu i paranoji.

Iako se zvanično svrstava u horor, “The Lighthouse” je, po meni, psihološka drama o međuljudskom sukobu, o unutrašnjem ludilu, o borbi muške prevlasti.

Slično kao “The Witch”, i “The Lighthouse” krasi gomila metafora i alegorija, međutim, dok je priča u “The Witch” bila puno smislenija, “The Lighthouse” je odrađen na vrlo apstraktan način. Postavlja mnogo pitanja, ali ne daje nijedan konkretan odgovor. To ne znači da je film ostao nedorečen (iako će, verujem, mnogi koji gledaju filmove samo iz zabave tako protumačiti), već je Robert Eggers, kao pravi umetnik, napravio takav kraj da gledaoci treba sami da povežu delove priče u jednu slagalicu.

Dok je “The Witch” bila priča o hrišćanskoj torturi, “The Lighthouse” je alegorija bazirana na grčkoj mitologiji. Ako ste poznavaoci grčke mitologije i ako pažljivo pratite odnos dvojice glavnih muških likova, primetićete da oni predstavljaju alegoriju na Proteja i Prometeja, ali se njihov odnos može tumačiti i kao sukob Erosa i Tanatosa (homoerotski naboj između njih dvojice se može osetiti u pojedinim scenama) ili možda opet kao sukob čoveka i prirode. Sve zavisi od lične percepcije gledalaca i kako dožive film. Ja lično imam svoju teoriju i analizu, ali neću ulaziti u nju da ne bih spojlao onima koji još nisu gledali.

U glavnim ulogama našli su se Vilijem Defo i Robert Patinson. O Defou uopšte i ne treba trošiti reči. Taj čovek je odavno dokazao koliko je izvrstan glumac. Čovek koji može da odglumi svaki tip uloge koji mu se da. Patinson je međutim za mnoge ispao veliko iznenađenje. Nakon višegodišnjeg hejta zbog glavne uloge u omraženoj “Twillight sagi“, Patinson je ovom izuzetno kompleksnom ulogom u “The Lighthouse” pokazao da je jedan od najboljih glumaca današnjice.

Kako njegov lik zapada u sve veće ludilo tokom odmicanja filma, tako i Patinsonova gluma postaje sve brutalnija i bolja, da u nekim momentima ostavlja toliko jeziv utisak da deluje kao da je i privatno psihički oboleo. Sav moj naklon za ovakav moćan glumački performans! Po mom mišljenju, Patinsonova gluma u “The Lighthouse” je za Oskara, a to što nije dobio ni nominaciju je definitivno jedna od najvećih sramota akademije.

Vizuelno i stilski, ovo je jedan od najboljih filmova koje sam u životu gledao. Robert Eggers je film režirao u crno-beloj tehnici, u 1.19: 1 formatu. Na taj način je ne samo oživeo atmosferu 19. veka, nego napravio jedan sjajan omaž starijim nemim filmovima (iako je “The Lighthouse” zvučni film) na koje se film dosta oslanja, posebno na francuski “The Lighthouse Keepers” iz 1929. Takođe, primetan je i snažan uticaj Bergmana, naročito njegove legendarne “Persone”, koja je očito Eggersu poslužila kao snažna inspiracija za “The Lighthouse” i od koje je preuzeo određene elemente (dve osobe na izolovanom ostrvu, tanka granica između stvarnosti i mašte itd).

Ono što je za mene ostalo posebno upečatljivo jeste taj neki jeziv i teskoban osećaj dok gledaš film. Taj strahovit osećaj napetosti koji tokom gledanja filma sve više raste, sve dok ne dobijemo savršen klimaks na samom kraju. Eggers je zaista napravio jedno izuzetno remek-delo, za koje očekujem da tek u godinama i decenijama koje slede stekne kultni status i uđe u legendu kinematografije.

10/10

Koliko biste vi dali zvezdica ovom filmu/seriji?

Kliknite na zvezdicu od 1 do 5 i glasajte!

Prosečan rejting... 0 / 5. Ukupno glasova: 0

Nema glasova još uvek! budi prvi i oceni.

Ostavite komentar preko Facebook-a

Responses

Your email address will not be published.

O autoru teksta

Najnovije recenzije / novosti

Filmovi
Igor Gligorijević

Hannah and Her Sisters (1986)

Hannah and Her Sisters “Hannah and Her Sisters” donosi nam priču o tri sestre, bliske, ali veoma različitih karaktera. Hana je talentovana glumica, koja napušta

Pročitaj više »
Režiseri
Igor Gligorijević

James Mangold (1963-)

Džejms Mangold Džejms Mangold, američki režiser, scenarista i producent, nema za sobom naročito bogatu filmografiju, ali su neki naslovi na kojima je radio stekli popriličnu

Pročitaj više »
Režiseri
Movie hipster

Celine Sciamma (1978-)

Celine Sciamma Selin Sijama (Celine Sciamma) je francuska rediteljka i scenaristkinja, čiji filmovi se bave temama rodnog identiteta, jednakosti, potrazi za sobom, seksualnosti i ženskim

Pročitaj više »
Filmovi
Movie hipster

Allure (2017)

Allure (2017) Sama sam. Ja sam potpuno sama. I u redu je oko toga. Biće mi sve u redu. Debitantski film braće Karlosa i Džejsona

Pročitaj više »

Pratite nas na društvenim mrežama

Trenutno popularno

Elvis
Stranger Things 4
The Witcher: Season 2

Upadajte na naš NEWSLETTER

pozdrav

Napravite profil i prodružite nam se na MOVIE TALKS privatnoj društvenoj mreži namenjenoj za filmofile!

movie-talks-community-logo

Login to your account