Masters of Horror (2005–2007)

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on reddit

“Masters of Horror” je niz od 26 jednosatnih horor filmova u režiji 19 različitih režisera, koji su iz nekog razloga odabrani kao “gospodari horora”. Dok neki to stvarno jesu, izbor drugih me je prilično iznenadio.

Neki filmovi imaju originalne priče, neki su adaptacije velikana žanra, kao što su Edgar Alan Po, H.P. Lavkraft, Stiven King ili Klajv Barker. Kvalitet varira od jedva gledljivih budalaština do stvarno vrhunskih kratkih filmova. Serija je daleko od remek dela, ali epizode većinom drže pažnju i svako će pronaći nešto za sebe. Ima tu i stvarno užasavajućeg horora, krvi do kolena i ozbiljne drame, a ima i dosta crnog humora i efekata u stilu B produkcije osamdesetih, gde čudovišta, umesto da vas uplaše, bude nostalgiju i mame osmeh na licu. A ima i par stvarno bolnih transfera blama.

Druga sezona je vidno slabija i ne čudi me što je serija otkazana, ali fanovi horora ne bi trebalo da je propuste. Posebno preporučujem “Valerie on the Stairs” (Barker), “Jenifer” (Argento), “Dreams in the Witch-House” (Lovecraft) i “The Black Cat” (Poe).

7/10

Incident on and off a Mountain Road

je pedesetominutni horor triler, baziran na horor klišeu manijaka koji napada putnike na pustom planinskom putu. Devojka se slupa u sred neke vukojebine, napada je ludak koji je više čudovište nego čovek, potera kroz mračnu šumu i sve što uz to ide.

Ali Don Coscarelli uvodi i neke nove neočekivane elemente i preokrete, koji ovu priču izdvajaju iz mora sličnih, i vešto održava napetost od početka do kraja. Primetio sam u recenzijama primedbe na performans Bri Tarner, ali ja ovu glumicu volim i, uz rizik da budem pristrasan, po meni je odlično iznela glavnu ulogu. Meni je ova epizoda bila super.

9/10

Dreams in the Witch-House

je film baziran na istoimenoj kratkoj priči H.P. Lavkrafta, objavljenoj 1933. godine u časopisu “Weird Tales”. Režiser Stjuart Gordon do sada je pisao i režirao više adaptracija Lavkrafta: “Re-Animator” (1985), “From Beyond” (1986), “Castle Freak” (1995), “Dagon” (2001), ali ovoga puta je prevazišao sve dosadašnje adaptacije i napravio pravo malo remek-delo horora. Iako smeštena u današnjicu i modernizovana, ova adaptacija je sačuvala duh originalne priče i čak je u pojedinim aspektima i poboljšala. Ja sam oduševljen.

9/10

Dance of the Dead

po meni nije horor. Ova postapokaliptična priča, smeštena u Ameriku posle WWIII, donosi uzbudljiv vizuelni doživljaj i odličnu glumu, ali iako je mračna i morbidna, nije napeta niti zastrašujuća. Glavni aduti su joj način na koji su snimljene scene u noćnom klubu i Fredi Kruger u ulozi glavnog (?) negativca. Preokret na kraju je neočekivan i moćan, ali sveukupno film nema snagu prethodnih epizoda.

7,5/10

Jenifer

Ako posmatramo “Jenifer” iz sopstvenog ugla, ovo je horor priča u kojoj čudovište nakaznog lica i tela prelepe žene zavodi muškarce, kako bi obezbedilo prebivalište i zaštitu, dok ubija sve što mu se nađe na putu. S druge strane, Dženifer nije ni luda ni zla. Ako priču posmatramo iz njenog ugla, ovo je potresna drama o biću koje suštinski nije čovek, već divlja zver, koja radi ono što je predatorima u prirodi – prati svoje nagone da lovi i da obezbedi partnera za razmnožavanje.

Ova dualnost je ono što čini ovaj film tako moćnim. Dok sedimo na ivici stolice u napetom iščekivanju, i borimo se sa mučninom koju izaziva Dženiferino lice i scene kanibalizma, istovremeno saosećamo sa njom i strahujemo za njen opstanak. Odlična priča ispoštovana je još boljom glumom, režijom i muzikom, i jedina zamerka koju imam na ovu epizodu je to što je kraj i više nego predvidiv.

9/10

Chocolate

Ideja na kojoj je zasnovana epizoda “Chocolate” je odlična, ali je sama priča loše razrađena i još lošije realizovana. Gluma je osrednja, film of horora ni H nema, nema napetosti, nema iznenađenja ni preokreta. Isprazno i dosadno. Ipak, sama ideja ne dozvoljava mi da idem ispod

5,5/10

Homecoming

nije horor. Zombi film je samo pakovanje za satiru američkog sistema i moderne politike uopšte. Kao horor je potpuni promašaj, a kao anti-ratni film i politička satira mogao je biti mnogo bolji. Nisam siguran da li je priča o vojnicima, koji se dižu iz mrtvih kako bi glasali protiv Buša, originalna ili preuzeta od nekud, ali previše je očigledna, neduhovita i jeftina. Iako u potpunosti podržavam poruku koju ovaj film šalje, smatram da joj nije mesto u horor franšizi poput ove.

5/10

Deer Woman

Džon Lendis, poznat po svojim kultnim ostvarenjima iz osamdesetih, kao što su “An American Werewolf in London”, “The Blues Brothers”, “Twilight Zone: The Movie”, “¡Three Amigos!” i spot za pesmu “Thriller” Majkla Džeksona, posle 20 godina, epizodom “Deer Woman”, vraća se onome u čemu je najbolji – kombinaciji horora i komedije. Nimalo zastrašujuća, ali originalna, zanimljiva i na trenutke urnebesna priča o stvorenju iz indijanske mitologije, predivnoj devojci sa nogama i snagom krupnog jelena, koja zavodi muškarce, a zatim ih nasmrt izgazi. Kraj mi je malo bezveze, ali sve u svemu prilično zabavno.

7/10

Cigarette Burns

Dođosmo i do Karpenterove epizode, “Cigarette Burns”. Vlasnik bioskopa, u dugovima do guše, dobija ponudu da pronađe film “La Fin Absolue du Monde”, za koji se smatra da je uništen, a zauzvrat će biti oslobođen finansijskih problema. Ali film o kome je reč je mnogo više od običnog filma i Karpenter je uradio odličan posao da nam to dočara na hipnotišuće jeziv način. Jedno od njegovih najboljih ostvarenja.

8/10

Fair Haired Child

je više morbidna drama nego horor. Krvave scene i šokeri ovde ustupju mesto roditeljskoj ljubavi i ludilu izazvanom gubitkom deteta, socijalnoj anksioznosti i usamljenosti, unutrašnjoj borbi između nagona za opstankom i ljubavi prema drugome, i romansi koja se često pronalazi tamo gde je najmanje očekujemo. A sve to spakovano u bolesnu priču o krvavom paktu koji bračni par sklapa sa demonom kako bi oživeli poginulog sina. Pod dirigentskom palicom “najslabijeg” od režisera prve sezone nastala je jedna od boljih epizoda i verovatno njegov najbolji film. Posebno mi se dopada neobičan izbor završetka, jer film ima suštinski srećan kraj, što je vrlo netipično za ovaj žanr.

8/10

Sick Girl

je kombinacija morbidne romantične komedije i over-the-top horora B produkcije, u stilu Henenlotera. Anđela Betis igra entomologa, usamljenu i nesigurnu lezbejku čiji je stan prepun terarijuma sa insektima. Ona izgleda kao da je ispala iz četrdesetih godina prošlog veka, a glas i način na koji govori su mi bili užasno iritantni. U holu zgrade u kojoj radi upoznaje Misti Fols, lepu ali čudnu i tajnovitu devojku koju igra Erin Braun, ljubiteljima lezbijskog fantasy soft-porna poznatiju pod pseudonimom Misti Mundae. Samo izguglajte njenu filmografiju i sve će vam biti jasno. Njih dve ulaze u vezu i počinju da žive zajedno. U isto vreme Anđela dobija anonimnu pošiljku sa nepoznatom vrstom insekta. Ovo stvorenje beži iz svoje kutije i započinje niz nemilih događaja koji su, iako zabavni, bedan izgovor za horor. Takođe, među glumicama nema hemije, ili je bar ja nisam osetio.

Epizoda je prvobitno bila namenjena Rodžeru Kormanu, i da ga nije zamenio Laki MekKi možda bi ispala bolje. Ovako niti je strašno, niti je smešno, niti je romantično… Reč koja, po meni, najbolje opisuje ovu epizodu je “awkward”.

5/10

Pick Me Up

Autobus sa nekolicinom putnika se kvari u sred nedođije i putnicima su na raspolaganju tri opcije: mogu da ostanu u autobusu i čekaju pomoć, da stopiraju dalje ili da krenu peške. Naravno, ne mogu da se slože i razdvajaju se, kako bi postali lakši plen za serijskog ubicu.

“Pick Me Up”, crnohumorni psihološki horor, uzima klasičan horor kliše, ali ga obogaćuje tako što u priču uvodi još jednog serijskog ubicu i njihovu međusobnu otimačinu oko istih žrtava. Ova dvojica psihopata su potpuno različite ličnosti sa suprotnim metodama rada, kroz koje je režiser Leri Koen pokušao da predstavi suprotstavljene političke partije u Americi, kao i da napravi satiru klišea o serijskim ubicama i horor klišea uopšte.

Ideja je fenomenalna, kao i preokreti i iznenađenja koji slede, ali je sve to nedovoljno razrađeno i ostavlja utisak otaljanog posla. Priča ima potencijal za desetku, ali realizaciji, na žalost, ne mogu dati više od sedmice.

7/10

Haeckel’s Tale

Radnja “Haeckel’s Tale” se odvija u XIX veku, što doprinosi mračnoj i jezivoj atmosferi, ali sama priča je jako spora i bez napetosti, a tvist mi je totalno bezveze. Više mi ostavlja utisak mračne bajke nego horora. Kulminira jednom od najbizarnijih scena seksa koje sam do sada video. Ova scena je stvarno fantastično snimljena i, ako ni zbog čega drugog, zbog nje vredi pogledati ovu epizodu. Verujte mi, nećete je brzo zaboraviti.

6/10

Imprint

Čak i da se radnja ne odvija u Japanu, na prvi pogled je jasno da se radi o japanskom režiseru. Takaši Mike je odradio odličan posao. “Imprint” je spor i postepeno vas uvlači u priču, gradeći izuzetno snažnu atmosferu. Sa vizuelne strane je možda najbolja epizoda do sada, a scene nasilja lede krv u žilama. Ali čini mi se da scenaristi nisu osmislili čitavu priču na vreme, te kraj ostavlja utisak over-the-top improvizacije, koja ovu horor dramu dovodi na ivicu apsurdne komedije, nalik na Henenloterove B horore. Zbog toga ne mogu ići preko sedam.

7/10

The Damned Thing

Epizoda koja otvara drugu sezonu ima interesantnu premisu i atmosfera misterije i napetosti raste iz trena u tren, obećavajući odličan horor film, a onda se sunovraćuje u jednu od najglupljih stvari koje sam u životu gledao. U okviru žanra, možda bi i mogla da prođe sa nekom peticom, da nije kraja koji je neoprostiv. Umesto nekog razrešenja, neočekivanog preokreta ili bilo čega smislenog, film se završava kao epizoda klasične serije. U najuzbudljivijem trenutku film se prekida i kreće odjavna špica, a kako se priča završava saznaćete u sledećoj epizodi. Samo što ovo nije klasična serija i nema sledeće epizode. Idiotizam.

3/10

Family

Landis se drži onoga u čemu je dobar, pa je napravio opuštenu i zabavnu epizodu bez misterije i napetosti. Mračna tajna glavnog lika se razotkriva već u prvoj sceni, a cela epizoda je svetla i crnohumorno vesela i ostavlja utisak sitkoma a ne horora. Ipak, neočekivani tvist pretvara “Family” u horor triler. Iako ni na trenutak nije zastrašujuća, režija, preokret i naročito Džordž Vendt čine ovu epizodu jednom od boljih u seriji.

7/10

The V Word

ima dosta nisku ocenu i pretežno je popljuvana u recenzijama, ali meni se dopada. Dopada mi se što odbija da se slepo drži vampirskog mitosa i, za razliku od većine vampirskih filmova i serija koji romantizuju vampire, ovaj film ih predstavlja u sasvim drugačijem svetlu, realističnije i uverljivije. Kada bi vampiri stvarno postojali, verujem da bi bili mnogo bliži ovom prikazu nego bilo kojem koji sam do sada imao prilike da vidim.

Priča je manje-više klasičan horor kliše, ali su gluma i režija odlični i atmosfera u prvom delu filma je vrlo mračna i napeta. U drugom delu napeto iščekivanje smenjuju eksplicitne horor scene, dobro odmerene da postignu horor efekat a ne preteraju i iz domena strašnog pređu u domen glupog.

Da su uspeli da održe pravac do samog kraja, ovo bi bila vrhunska epizoda, ali nažalost okliznuli su se i napravili par neoprostivih grešaka. Iako vampire u ovom filmu, osim činjenice da su mrtvi a živi, ne odlikuju natprirodne osobine, nema nadljudske snage i brzine, nema očnjaka i trenutnog oporavka od povreda, nisu lepi i zavodljivi, te svojim izgledom i načinom na koji se hrane više podsećaju na gulove nego na vampire na kakve smo navikli, alergija na beli luk i spontano sagorevanje na suncu ne uklapaju se u ovu sliku i nepovratno uništavaju uverljivost priče. A tu je i kraj koji situaciju razrešava na način koji je više primeren drami nego hororu. Ipak, ukupan utisak je pozitivan i smatram da ovu epizodu vredi pogledati.

7/10

Sounds Like

je priča o čoveku kome se, posle gubitka sina, sluh toliko pooštrava da čuje bukvalno sve. Iz dana u dan buka koja ga okružuje postaje sve nesnosnija, sve dok ga na kraju ne otera u poptpuno ludilo.

U ovom filmu nema natprirodnih bića, eksplicitnog nasilja i krvavih scena, već je u pitanju kritika modernog društva spakovana u dramu pojedinca, toliko stvarnu i užasnu da se ova epizoda s pravom može svrstati u horor žanr.

7/10

Pro-life

Trudna devojka dospeva u kliniku za abortuse i insistira da joj se trudnoća hitno prekine, dok za to vreme njen “pro-life” otac, religiozni fanatik, praćen njenom starijom braćom, kreće u napad na kliniku da spase unuče.

Film počinje kao “redneck” drama, ali ubrzo se pretvara u “supernatural horror”, u prepoznatljivom stilu Džona Karpentera. Dobra priča, uverljiva atmosfera, upečatljiva muzika i gluma na nivou, i da su se suzdržali od eksplicitnog prikazivanja “bebe” i njenog oca, ovo bi bila jedna čvrsta sedmica. Ali na kraju su morali da useru stvar dobro odrađenim, ali totalno smešnim i neuverljivim čudovištima i da napetu jezu smene “wtf is this shit” efektom.

5,5/10

Pelts

nedostatak iole pristojne priče pokušava da prikrije obiljem krvavih scena, toliko ekstremno odvratnih da će vam se želudac izvrnuti na postavu. Osim eksplicitnog kasapljenja i glavne glumice koja je sve vreme maltene gola, “Pelts” nema ništa da ponudi. Glupo, čak i u okvirima žanra koji se po difoltu ne oslanja naročito na priču. Jednom hororu bi se nedostatak kvalitetne priče mogao i oprostiti, ali ovaj ne donosi ni napetost, ni zastrašivanje, ni jezivu atmosferu, ni dobru glumu… ama baš ništa sem hektolitara krvi.

5/10

The Screwfly Solution

Nakon “Homecoming”, jedva osrednje epizode iz prve sezone, Džo Dante se u drugoj sezoni vraća na velika vrata. Iako je “The Screwfly Solution” veoma uznemirujuć film sa povremenim krvavim scenama, ovo je ipak više SF drama nego horor.

Kroz priču o epidemiji virusa, koji seksualni nagon kod muškaraca pretvara u nagon za istrebljenjem ženskog roda, ovaj film se bavi temama kao što su mizoginija, radikalni Islam, radikalno Hrišćanstvo, nasilje u porodici, globalno zagrevanje, ptičji grip, i pitanjem da li je ljudska rasa parazit kog Zemlja treba da se oslobodi. Iako vas neće isprepadati i naterati da ga gledate kroz prste, film održava pristojan nivo napetosti i ostavlja mnogo dublji osećaj straha i mučnine od klasičnog horora, jer se bavi temama sa kojima se svakodnevno srećemo u realnosti, i koje nas, makar na podsvesnom nivou, drže u stalnom strahu.

Pred kraj epizode imamo vizuelno jako upečatljivu SF scenu, koju ne smem da opišem zbog spojlera, ali koju je stvarno šteta propustiti. A tu je Jason Priestley u glavnoj muškoj ulozi. Pogledajte, nećete se razočarati.

8/10

Valerie on the Stairs

Stiven King je jednom rekao: “Video sam budućnost horora, ime joj je Klajv Barker.” Barker je jedan od mojih omiljenih autora, ne samo u okviru horor žanra, već uopšte, i lično više volim njegovu mračnu fantaziju, nego klasične horor priče. Možda mi se zbog toga doživljaj ove epizode toliko razlikuje od reakcija većine.

Posle pristojne, ali u okviru Barkerovog opusa razočaravajuće epizode “Haeckel’s Tale” u režiji Džona Meknotona, druga sezona nam donosi prelepu i atmosferičnu “Valerie on the Stairs”. Pretpostavljam da loše reakcije na ovaj film potiču od fanova koji Barkera poistovećuju sa “Hellraiser” franšizom, kao i od onih koji ga jednostavno ne vole, ali mislim da će fanovi “Utkanog sveta”, “Kradljivca večnosti”, pa čak i “Knjiga krvi” biti prijatno iznenađeni ovom epizodom, ako ne i oduševljeni kao ja.

Mislim da je Mik Garis uspešno preneo magičnu atmosferu Barkerovog teksta na male ekrane i ovo je jedna od retkih epizoda koje su me hipnotisale. Fotografija i osvetljenje su odlični, a gluma uverljiva. Kler Grant će vas navesti da vas duhovi asociraju na zaljubljivanje umesto na zveckanje lanaca na tavanu, Kristofer Lojd je rođen za ovakve uloge, a prijatno iznenađenje je i Toni Tod, Barkerovim fanovima poznat po ulozi Kendimena.

Pred kraj epizoda postaje pomalo blesava i naivna, ali je vadi fenomenalna metaforična završnica sa preokretom koji se savršeno uklapa u priču, iako je prilično predvidiv. Meni je ovo za sad najbolja epizoda u seriji.

9/10

Right to Die

Neposredno nakon što je uhvaćen u preljubi, zubar doživljava saobraćajnu nesreću iz koje izlazi maltene nepovređen, dok njegova žena završava u komi sa minimalnim šansama za oporavak. Tokom boravka u bolnici ona nekoliko puta umire, a lekari je ponovo oživljavaju, ali svaki put dok je u stanju kliničke smrti njen duh koristi priliku da se osveti ljudima koje smatra krivim za svoju situaciju.

U početku naizgled nezanimljiva, “Right to Die” krije više prijatnih iznenađenja, u vidu dobre glume, par ekstremno erotičnih scena i nekoliko odličnih preokreta koje nisam očekivao. Naročito mi se dopao kraj, koji je istovremeno jeziv i veoma duhovit. Imam samo jednu zamerku. Mislim da bi epizoda bila efektnija kao psihološki horor, gde umesto mostruozno unakažene žene i eksplicitnog nasilja, žrtve napeto iščekuju da ih napadne njen nevidljiv duh. Od krvavih scena, ostavio bih samo scenu u kadi i poslednju scenu sa ljubavnicom.

7,5/10

We All Scream for Ice Cream

Ostala su mi još tri filma do kraja “Masters of Horror” serijala, ali mislim da je bezbedno reći da je ovo ubedljivo najlošija epizoda. Nisam odustao od gledanja i nisam se mučio da izdržim do kraja, ali nisam ni uživao… ni malo.

Priča je ekstremno glupa, nezanimljiva, nerazrađena, i puna rupa i nelogičnosti, a povrh svega i neoriginalna. Nije bukvalno ukradena od Kinga, ali toliko podseća na “It” da je koincidencija isključena kao mogućnost.

Grupa mangupa zajebava retardiranog klovna koji prodaje sladoled i slučajno ga ubiju. Decenijama kasnije on se vraća iz mrtvih i koristi njihovu decu kako bi im se osvetio. Atmosfera je tipično Kingovska i, da film nije repetitivan do iznemoglosti i nazad, možda bi i imala horor efekat, ali pošto klovn žrtve ubija jednu po jednu na potpuno isti način, jedini efekat koji film izaziva je dosada.

Ja se užasavam klovnova, gledao sam film sam, noću u potpunom mraku, i ni na trenutak me nije pomerio s mesta. “We All Scream for Ice Cream” je previše glup i loš da bi bio strašan, a nedovoljno glup i loš da bi bio smešan ili makar zabavan. Najstrašnija stvar kod ovog filma je osećaj da se nikada neće završiti.

3/10

The Black Cat

Stjuart Gordon, koji je ljubiteljima horora poznat po adaptacijama H.P. Lavkrafta (Re-Animator, From Beyond, Castle Freak, Dagon), ovoga puta se oprobao sa adaptacijom “The Black Cat” Edgara Alana Poa.

Ova epizoda je izuzetno verna kako izvornom materijalu, tako i stvarnom životu čuvenog pisca, i pravo je osveženje u seriji koja je postala prilično monotona. Film prati Poa koji pokušava da napiše novu priču, dok istovremeno brine o svojoj ženi oboleloj od tuberkuloze i bori se sa siromaštvom i alkoholizmom. Priča je haotična i zbunjujuća ali jako atmosferična, a Džefri Kombs savršeno igra ulogu alkoholičara koji tone sve dublje u ludilo. Mračnoj atmosferi umnogome doprinosi to što je film snimljen u sepia tonovima, od kojih odskače samo boja krvi, a krvave scene su fantastično snimljene i neverovatno upečatljive. Scena za klavirom je možda i najbolja koju sam video u ovoj seriji.

Zajedno sa adaptacijom “Dreams in the Witch-House” H.P. Lavkrafta, “The Black Cat”, po meni, čini Gordona najuspešnijim režiserom ovog serijala.

8/10

The Washingtonians

Recenzije za “The Washingtonians” su toliko loše i toliko ih ima, da sam jedva čekao da dođe na red. Nisam mogao da dočekam da napokon vidim nešto što je toliko loše da izazove tako masovnu pljuvačinu. Doživeo sam dvostruko razočarenje.

Niti me je epizoda oduševila, niti je toliko loša da to bude zabavno. Ideja je fenomenalna i epizoda se u početku odlično razvija, te sam joj još na pola u glavi zacrtao devetku. Sve veme sam očekivao neki genijalan preokret, ali to se nije dogodilo. Epizoda je totalno pravolinijska, jednostavna i bez ikakvih iznenađenja i preokreta, a kraj je, iako razumem poprilično duhovitu političku satiru, jednostavno glupo izveden.

Epizoda je imala potencijal da bude jedna od najboljih u seriji, ali je pred kraj doživela potpuni fijasko i ispala totalni mediokritet. Ipak, zbog same ideje da je Džordž Vašington bio monstruozni kanibal, vredi pogledati.

6/10

Dream Cruise

Meni je epizoda “Dream Cruise” bila prilično jeziva, ali mislim da je to više do mog straha od otvorenog mora nego do kvaliteta samog filma. Priča nije loša, ali ne donosi ništa originalno. Ne samo što je duh preslikan iz “The Ring” već je i kompletan zaplet već viđen više puta. Ipak, realizacija i gluma su na pristojnom nivou, film je napet i drži pažnju, a ima i par prilično interesantnih i strašnih scena.

6/10

Koliko biste vi dali zvezdica ovom filmu/seriji?

Kliknite na zvezdicu od 1 do 5 i glasajte!

Prosečan rejting... 4 / 5. Ukupno glasova: 3

Nema glasova još uvek! budi prvi i oceni.

Ostavite komentar preko Facebook-a

Responses

Your email address will not be published. Required fields are marked *

O autoru teksta

Najnovije recenzije / novosti

Režiseri
Igor Gligorijević

Lars Henriks (1991-)

Lars Henriks je mladi nemački režiser indi filmova, koji do svoje tridesete godine iza sebe ima već desetak ostvarenja. Ovaj multitalentovani umetnik sam piše scenario

Pročitaj više »

Pratite nas na društvenim mrežama

Trenutno popularno

Dune
SPIDER-MAN: NO WAY HOME
The Witcher: Season 2

Upadajte na naš NEWSLETTER

pozdrav

Napravite profil i prodružite nam se na MOVIE TALKS privatnoj društvenoj mreži namenjenoj za filmofile!

movie-talks-community-logo

Login to your account