Happy! (2017-2019)
Absolutely delightful little ball of funshine
Odlikovani policajac, nečasno otpušten iz službe, odao se alkoholu, razveo i postao plaćeni ubica, koji na prvi pogled ostavlja utisak beskućnika iz Pakla. Nakon desetak godina, njegova bivša žena traži od njegove bivše partnerke (sa kojom ju je varao) da pronađe njenu kidnapovanu ćerku. Za to vreme, zatočena ćerka šalje svog izmišljenog prijatelja u potragu za ocem, za koga veruje da je jedini koji može da je spase.
Kada, u prvoj epizodi, sredovečni pijani bivši policajac ugleda minijaturnog plavičastog jednoroga Hepija (Happy = Srećko) kako mu leprša oko glave, pokušavajući da ga uveri u to da mu se ne priviđa, kao i da ima ćerku za koju ne zna i kojoj je hitno potrebno spasavanje od zlog Deda Mraza psihopate, serija se pretvara u potpuno ludilo, koje ne posustaje sve do kraja druge sezone. Počinje parada egzotičnih, ekscentričnih i bolesnih likova (i stvorenja), odlično okarakterisanih u svoj svojoj neverovatnosti, i fešta potpuno otkačenih morbidno-urnebesnih situacija, perverzija, vulgarnosti i prosutih creva, praćena odgovarajućom muzikom.
Priča u prvoj sezoni oslanja se ponajviše na originalnost i faktor iznenađenja i, u kombinaciji sa ludačkim tempom i neizbežnim napadima smeha, ostaviće vas bez daha. Druga sezona je kompleksnija, ali gubi na snazi, jer smo se već navikli na stil ove serije i njena beskrupuloznost više nije toliko šokantna, mada će vas još uvek povremeno iznenađivati (scena sa Hepijem i Bo Pip je školski primer za “what is seen cannot be unseen”).Teško je izvagati da li su scene i dijalozi bolesniji ili smešniji, ali su neosporno maštoviti i vešto balansiraju na samoj granici neukusa (neki će sigurno reći da je i dobrano prelaze). Često sam premotavao unazad u neverici i reprizirao ih po nekoliko puta i moram vam priznati da je prilično naporno kada vilica istovremeno pokušava da zauzme poze otkačinjanja do patosa i vrištanja od smeha.
Svi glumci koji igraju iole bitnije uloge su fenomenalno odradili posao, a naročito želim da pohvalim Kristofera Melonija u glavnoj ulozi, Brajs Lorenco u ulozi male Hejli, Patona Osvalta koji pozajmljuje glas Hepiju, kao i nezaboravne negativce, genija sociopatu Patrika Fislera, demonskog polu-boga Ričija Kostera i, naravno, zvezdu serije Kristofera Ficdžeralda (nešto kao Manda ili Peđolino, samo mnogo bolesnije).
Imam još mnogo toga da kažem o seriji “Happy!”, ali želim da, koliko god je moguće, izbegnem spojlere, jer je faktor iznenađenja jedan od njenih najjačih aduta. Zbog onih koji seriju nisu gledali, jako mi je žao i zbog ovo malo spojlera u dosadašnjem tekstu, ali ako bih pisao u potpunosti bez spojlera, to bi bilo samo par rečenica, toliko uopštenih da pisanje ovog osvrta više ne bi imalo nikakvog smisla.
Odlično napisana, snimljena, režirana, producirana i odglumljena priča, sa super efektima i muzikom, snažnom dramom predstavljenom kroz prizmu beskrupuloznog crnog humora, i prizorima od kojih će vam se zgaditi život.
NE PROPUSTITE !
10/10
Ako vam se dopao “Happy!”, bacite pogled in na “The Boys“
Parental guide
Summary
Responses