Gaslight (1944)
The whole place seems to smell of death.
U Londonu, krajem devetnaestog veka, poznata operska pevačica je misteriozno ubijena. Njena sestričina, koja je živela s njom, istraumirana napušta kuću u kojoj se ubistvo odigralo i seli se u Italiju kod porodičnog prijatelja.
Godinama kasnije, zaljubljuje se u misterioznog muškarca, udaje se za njega i zajedno se vraćaju u kuću koju je nasledila od tetke, mesto koje budi nemile uspomene i traume koje izbijaju na površinu. Muž, koji naizgled pokušava da joj pomogne da prebrodi ove traume i od prošlosti se okrene ka budućnosti, u stvari od starta ima skrivene motive i, zarad postizanja nekog svog tajnog cilja, sistematski je udaljava od spoljnog sveta i postepeno tera u ludilo.
“Gaslight” Džordža Cukora je rimejk nekoliko godina starijeg istoimenog britanskog filma, baziranog na pozorišnoj predstavi Patrika Hamiltona, autora detektivske melodrame “Rope”, koju je u film adaptirao legendarni Alfred Hičkok. U brodvejskoj verziji predstave “Gaslight” glavnu mušku ulogu igrao je Vinsent Prajs i, iako je Čarls Bojer zasluženo nominovan za Oskara, mislim da bi Prajs bio još upečatljiviji. Doduše, kada je Prajs u pitanju, isuviše sam pristrasan da bih bio iole objektivan.
Film je nominovan za sedam Oskara, od čega je osvojio dva. Gorepomenutom, za Oskara nominovanom Čarlsu Bojeru, partnerka je Ingrid Bergman, koja je stvarno uverljivo iznela ulogu zatočene drage i transformaciju od razdraganog devojčurka, preko žene koja tone u depresiju i ludilo, do osvetničkog besa, i time obezbedila svog prvog Oskara.
Priča je dobro napisana i vešto pretočena na platno. Kombinaciji psihološke i melodrame, sa elementima trilera, doprinose uverljiva gluma i gotsko-noar atmosfera, koje polako i postepeno izgrađuju napetost, sve dok ne postane gotovo opipljiva i kulminira u snažnoj emotivnoj završnici. Nominacije za najbolji scenario, najbolji film, crno-belu fotografiju i scenografiju se podrazumevaju. Doduše, osvojio je samo ovog poslednjeg.
8,5/10
Responses