El Topo (1970)

Father, forgive them, for they know not what they do

“El Topo”, film koji je proslavio Hodorovskog zaslužuje ozbiljnu recenziju. Ja nisam sposoban da je napišem. Em mi je ovo prvi susret sa Hodorovskim, em me je ovaj potpuno suludi vestern totalno sludeo i ostavio bez teksta.

Hodorovski je pesnik, pisac, scenarista, glumac, režiser, muzičar, slikar, strip crtač, vajar, pa čak i klovn, još uvek aktivan u 92. godini života. Možete da zamislite šta možemo da očekujemo od ovakve ličnosti. U stvari, ne možete. Mislim da film kakav je “El Topo” niko nije očekivao.

Priča je smeštena negde na Weird West i prati usamljenog revolveraša, koji je nekakva kombinacija Leoneovog Čoveka bez imena i Isusa iz “The Last Temptation of Christ”, a igra ga sam Hodorovski.

(Spojleri u naredna četiri odeljka:)

U prvom delu filma, on se sa svojim sedmogodišnjim sinom (kog igra sin samog Hodorovskog) vraća u selo i zatiče pokolj. Kreće u poteru za počiniocima i nalazi ih u franjevačkom manastiru, kako terorišu monahe. Sve ih pobije i zadržava za sebe ženu njihovog vođe, ostavljajući sina monasima.

Na nagovor nove žene, on polazi u potragu za četiri najbolja pustinjska revolveraša, kako bi ih savladao, dokazao da je najbolji i osvojio ženinu naklonost. Igrajući na kvarno, on uspeva u ovoj zamisli, ali ga žena izdaje i odlazi sa drugom, ostavivši ga izrešetanog u pustinji.

Ovde je jedna od, po meni, najboljih scena u filmu. Ženina ljubavnica pogađa revolveraša četiri puta, po jedan metak u oba dlana i oba stopala, što simboliše Isusove rane od eksera, da bi ga zatim žena izdala, dokrajčivši ga metkom u bok.

U drugom delu filma, pronalazi ga grupa deformisanih patuljaka, koja živi u dubokoj pećini ispod planine. Kada su ga odnegovali do pune snage, on rešava da im se oduži, tako što ce iskopati tunel koji će ih spojiti sa najbližim gradom. U priču se vraća njegov sada već odrasli sin, koji želi da ga ubije, ali mu dozvoljava da prvo završi tunel. No, ispostavlja se da je grad dekadentno i na svaki način izopačeno mesto, koje neće dočekati pridošlice raširenih ruku.

(Kraj spojlera.)

Vremenska linija priče je totalno neodređena i apstraktna, a sama priča, shvaćena bukvalno, nema mnogo smisla, već je više simbolična. Nemam problem sa simbolima na filmu, kada su dobro uklopljeni u priču, ali ovde samo simbola i ima, i čitav film je jedna velika alegorija o grehu i iskupljenju.

Osim El Topoa, likovi nisu naročito razvijeni i njihove se priče ne prepliću, već ih naš anti-heroj sreće jednog po jednog ili u manjim grupama i pojavljuju se samo na kratko. Ali to ih ne čini ništa manje upečatljivim, jer su svi do jednog prilično originalni i ekstremno bizarni.

Vizuelno, “El Topo” je odlično snimljen i ima hipnotišuću nadrealnu atmosferu, ali prizori uhvaćeni na ovim umetničkim fotografijama nisu za svačiji stomak. “El Topo” je ekstremno eksplicitan u prikazivanju golotinje, perverzija, mentalnog i fizičkog zlostavljanja, ubijanja i masakriranja, kojima definitivno ne nedostaje mašte u načinima na koje pokušavaju da vam izvrnu želudac na postavu. Ima tu i nakaza, što fizičkih, što psihičkih, silovanja, incesta, pa i scena koje bi danas bile osuđene kao dečja pornografija. A opet, sve te situacije i opšta atmosfera su toliko nadrealne da ih to čini neozbiljnim, na momente čak smešnim, na neki Pajtonovski način.

Opšti utisak – wtf I just watched?!!! Držao mi je nepodeljenu pažnju, malo sam se smejao, malo mi bilo napeto, a ponajviše mi se vilica vukla po patosu u neverici. Poruku i pouku ima, oni osetljiviji možda pronađu i nešto ljudske topline, odlično je snimljen, al koherentnu priču ovde nećete naći. Topla preporuka ljubiteljima acid vesterna i bizarnog art filma uopšte, a mejnstrim publika bolje neka ga zaobiđe u širokom luku.

7/10